biblija_cirilica.pdf | |
File Size: | 10462 kb |
File Type: |
Духовна обнова српског народа
Срби не морају још много тога да ураде, како би коначно заслужено добили статус народа - избеглице из властитог живота. Наиме, прво смо прихватањем социјалистичког режима били изгнани из Бога, наших светиња, историје, памћења и имена.
Потом смо у тек минулом „расплету југословенске кризе“ протерани с наших вековних огњишта, прадедовских гробова и завичајне земље. Сада нас наредбодавно позива „међународна демократска јавност“ оличена у Хашком трибуналу на „суочење с прошлошћу“, како би добровољно прихватили жиг свеопште кривице за најмонструозније злочине, па и геноцид, почињене на простору бивше Југославије.Тако би, у ствари, постигли да лако пристанемо на еутаназију, којом нам се гарантује безболно умирање свега аутентичног и вредног што је преостало још у нама. А тек након тога, могли бисмо добити пригодан народ-зомби, који бесциљно лута овим простором испраних мозгова и умртвљених душа. Народ, у коме више нема шта да мре...
Данас, скоро пророчки звучи познати Кјеркегоров став да онде где иза свега постоји бездана празнина која се не може ничим заситити, живот не може бити ништа друго до очајање. Очајним људима, засигурно је најлакше владати. Јер, они чак желе да буду вођени, али на такав начин да мисле како сами владају. Они уопште не желе да буду слободни, но желе да важе за слободне. Баш такви поданици, најбољи су могући поданици! Отуда се више нико озбиљно и не труди да скрије од нас да смо постали потпуно зависна и беспомоћна бића.
Јавна је, чак, тајна да на свој живот више ни на који начин не можемо да утичемо. Да баш ништа нисмо у стању да овде променимо. Па и уколико нам се дозволи да приговарамо, бунимо се, претимо, беснимо, одлучимо да у знак протеста будемо на улицама до краја свог живота, јасно нам је стављено до знања како ће све остати апсолутно исто. Ништа се ни за длаку неће променити ни ако сви прибегнемо шизофренији, с обзиром да само као „расцепљене личности“ имамо бар неких изгледа у преживљавању ужаса безнадне празнине будућности. И када бисмо нашој и светској јавности званично саопштили да ћемо извршити колективно самоубиство уколико се у нажем животу не догоде преко потребне промене, све би опет остало по старом. Стога, једино право питање које се ставља сада пред нас јесте - да ли се фаталистички подчинити ономе што се приказује надмоћним или се окренути тражењу путева до којих оваква моћ не може да допре? Један од таквих путева је, свакако, наша православна духовност чијом заслугом смо давно постали „народ озбиљног лика“ и ушли у заједницу цивилизованих и историјских народа. Зато и није случајно што су управо Православље и његова Црква скоро дежурна мета најбестијалнијих напада и оптужби. Знају добро „рибари наших душа“ да им ускоро истиче време, и зато им се веома жури да што пре сврше свој улов.
ВРАЋАЊЕ ИЗГУБЉЕНОМ КУЋИШТУ
Најкраћи и највернији опис ситуације у којој је данас српски народ гласи - раскол са самим собом! Заправо, Срби су својим знатним делом атеизирани, одрођени од своје традиције и културе, духовно опустошени, вредносно дезоријентисани и пометени, нарушеног идентитета и самосвести, збуњени и застрашени... Ако се овоме додају још и изгубљени минули рат, хиљаде погинулих, расељених, беспослених и гладних - добија се само приближна слика тешке српске историјске драме. Како је настала овако страхотна криза која доводи чак у питање сам опстанак овог народа у заједници цивилизованих народа? Могући разлози налазе се, с сједне стране, у свеобухватној светској и цивилизацијској „човекоцентричној“ кризи припреманој на неки начин читавом нововековном историјом. С друге стране, они леже у учинцима владавине југословенског социјализма, а пре свега одбацивању светосавске традиције и поништавању православне духовности. Наиме, вишедеценијском апсолутистичком владавином агресивне атеистичке, марксистичке, партијско-државне идеологије дубоко су уздрмани сами темељи српског националног бића, идентитета и самосвести. Систематским и системским потискивањем и поништавањем православних садржаја из целине друштвеног живота било је прекривено заборавом све православно у српској историји, култури, моралу, стваралаштву, етици, друштвености и духовности... То је неумитно водило разарању и ништењу најдубље природе, саме сржи, српског бића - његовог цивилизацијско-културног наслеђа, црквено-верске припадности, повесно грађених и верификованих вредности, традиционалног опредељења за конкретан тип организације политичког живота, програмског и делатног устројства државне организације.
Шта је то, уствари, значило на нивоу егзистенције српског народа? Пре свега, оваквим поништавањем његове православне нарави, те политичким и идеолошким инструментализовањем, морало је доћи до дубоке кризе самог идентитета. Започета је била, наиме, својеврсна духовна разградња менталитета, вере и културе Срба. На првом месту, агресивни атеизам нарушио је темељно начело живота српске друштвене заједнице - а то је саборност. Ово је резултирало упадљивим негативизмом који је испунио целину живота, манифестујући се и у данас тако очитој подељености, неслози, конфликтима, дезорганизацији и лакомислености. Таквим „пражњењем“ од своје фундаменталне православне компоненте српски народ се фактички преобраћао у пуку форму лишену своје животне садржине! Истовремено се реметио столећима изграђиван механизам српског бића - наместо развоја, долази до замирања православне духовности; духовна стремљења су ослабљена и успорена, властита православна култура заборављена, темељне вредности узбуркане, а немоћ пред аветима материјализма ујачана... У име прокламованих руководећих принципа интернационализма и космополитизма одбацивани су олако и некритички српска традиција и богати изданци српске повести, док се идентификација с „безличном масом“ лажног универзализма постизала одрицањем од свега властитог - историје, културе, традиције, вере, корена и изворишта. Постајући, тако, „грађани света“, Срби су, уистину, губили свој конкретан људски лик!
Зато је данас актуелно и чак од пресудног значаја старо питање - ко је то српски народ? У чему је његова суштина? По чему је препознатљив у заједници цивилизованих, историјских народа? С тим питањем морамо се суочити и потражити ваљани одговор, управо зато што знамо да историја сада није ништа мање сурова, него пре и да умиру не само појединци, већ и читави народи. Будућности ради, и опстанка нашег ради, неопходно је наше двоструко суочавање - са сопственим духовним наслеђем и изазовима западноевропског „модела“ постојања. Стога, актуелна криза води не само реформи друштва већ, можда и више, „реформи самог човека“. Јер, тек после духовног прочишћења могла би започети истинска обнова, индивидуална и друштвена, како би Србија коначно изашла из мрака у коме већ предуго живи. Може ли у томе бити ишта ближе човеку с овог тла од православне духовности и њене философије живота?
ПРАВОСЛАВНИ САДРЖАЈИ И ВРЕДНОСТИ
Не искушати данас православне могућности, исто је што и свесно се одрећи једног од наших моћних оружја! Међутим, фундаментална духовна обнова подразумева дубоки захват у само биће српског народа смером његовог реконструисања и преобраћања ка православним садржајима и вредностима. Те вредности, иначе конститутивног значаја за национално биће и идентитет Срба, историјски су провераване и потврђиване као функционалне у обезбеђивању друштвене интеграције и легитимитета. Претпоставља се, зато, да би оне могле и данас - снагом изворне моралности, а не било каквом присилом - окупити и повезати Србе у заједницу схваћену у Веберовом смислу речи. Дакле, заједницу која се „утемељује“ на осећању заједничке припадности својих чланова, а не пуким рационалним разлозима у чијој је основи конкретан интерес. Јасно, да би таква заједница могла уопште постојати, мора бити праведна и изнад свега уважавати идеју „моралног добра“. И баш због тога православни систем вредности и принципа - као еминентно моралних, етичких и регулативних правила мишљења и делања - не сме се мимоићи приликом пројектовања и конституисања тзв. посткризног друштва у нас.
„Враћање Православљу“ не подразумева залагање за конкретан облик политичког организовања друштва, а још мање теократију.То је у потпуној супротности с Православљем, које могућности човековог спасења не везује за интервенисање у „свет постварења“ применом одређеног „програма преображаја“, а у циљу „изградње“ праведног друштва на земљи! Коначни циљ православне духовне и моралне обнове гласи: „Вратити душу у чистоту!“ То у ствари претпоставља фундаментални преображај целовитог човековог бића прочишћењем и ослобођењем од старога човека и унутрашњим препорађањем новога човека. Овакав преображај одвија се благодатном обновом ума која обухвата целокупну човекову личност, тј. све његове умне, интелектуалне и логосне снаге. Заправо, у питању је човеково покајање које ваља схватити не само као обичан, етички чин, већ и стварни егзистенцијални почетак благодатног препорађања читаве човекове личности. Такво инсистирање на могућностима дубоког унутрашњег трансформисања човековог бића и његовог моралног, етичког и духовног прочишћења и просветљења - или, тзв. индивидуалној катарзи нераскидиво је повезано с веровањем да је само путем посредног преображаја свеукупне „друштвене климе“ у правцу постизања свеопште друштвене катарзе могуће доћи до заживљавања праведне друштвене заједнице. С обзиром да у оквиру овакве друштвене заједнице човеку неизоставно припада могућност да делује слободно према властитој одлуци, то значи да је прави циљ провођења православних норми друштвеног опхођења управо у остварењу свестрано развијене људске природе.
Како Православља, међутим, нема изван Цркве, то се управо од ње с правом и очекује да створи „обрасце“ религиозно-моралног живота, а свој став према питањима од виталног националног интереса поткрепи истинском моралном и духовном снагом.
МИСИЈА ЦРКВЕ ДАНАС
Може ли она одговорити на захтеве духа времена и ваљано обавити своју мисију данас? Може ли изнети на плећима терет који јој је намењен? За активније суделовање Српске православне цркве у јавном животу, чини се да је неопходна њена припрема изнутра, стварањем кадрова способних да уђу у саму матицу друштвених збивања, да се укључе у текући друштвени дијалог о темељним питањима времена покренутим кризом, прихватајући, притом, разговор са најразноврснијим „опцијама“. То подразумева и уношење неких нових садржаја у већ постојеће начине комуницирања Цркве и јавности, превазилажењем круто потенцираног „јаза“ између проповедништва и интелектуализма, црквене јерархије и православних интелектуалаца... Речју, успостављање пуног јединства Цркве као Тела Христовог, како би се могли пронаћи аутентични православни одговори на конкретне изазове времена у коме живимо.
А што се тиче Facebookа, Facebook је средство за ширење информација исто као што су то на пример књиге. Ако има штетних књига (које су често на истој полици са православним књигама), то не значи да треба да одбацимо тo средствo за мисионарење и проповедамо Православље само у храму, тојест „тамо где замирише тамјан“. Данас, кад смо са свих страна окружени неморалом и лажним учењима, овако нешто нам је насушно потребно.
Срби не морају још много тога да ураде, како би коначно заслужено добили статус народа - избеглице из властитог живота. Наиме, прво смо прихватањем социјалистичког режима били изгнани из Бога, наших светиња, историје, памћења и имена.
Потом смо у тек минулом „расплету југословенске кризе“ протерани с наших вековних огњишта, прадедовских гробова и завичајне земље. Сада нас наредбодавно позива „међународна демократска јавност“ оличена у Хашком трибуналу на „суочење с прошлошћу“, како би добровољно прихватили жиг свеопште кривице за најмонструозније злочине, па и геноцид, почињене на простору бивше Југославије.Тако би, у ствари, постигли да лако пристанемо на еутаназију, којом нам се гарантује безболно умирање свега аутентичног и вредног што је преостало још у нама. А тек након тога, могли бисмо добити пригодан народ-зомби, који бесциљно лута овим простором испраних мозгова и умртвљених душа. Народ, у коме више нема шта да мре...
Данас, скоро пророчки звучи познати Кјеркегоров став да онде где иза свега постоји бездана празнина која се не може ничим заситити, живот не може бити ништа друго до очајање. Очајним људима, засигурно је најлакше владати. Јер, они чак желе да буду вођени, али на такав начин да мисле како сами владају. Они уопште не желе да буду слободни, но желе да важе за слободне. Баш такви поданици, најбољи су могући поданици! Отуда се више нико озбиљно и не труди да скрије од нас да смо постали потпуно зависна и беспомоћна бића.
Јавна је, чак, тајна да на свој живот више ни на који начин не можемо да утичемо. Да баш ништа нисмо у стању да овде променимо. Па и уколико нам се дозволи да приговарамо, бунимо се, претимо, беснимо, одлучимо да у знак протеста будемо на улицама до краја свог живота, јасно нам је стављено до знања како ће све остати апсолутно исто. Ништа се ни за длаку неће променити ни ако сви прибегнемо шизофренији, с обзиром да само као „расцепљене личности“ имамо бар неких изгледа у преживљавању ужаса безнадне празнине будућности. И када бисмо нашој и светској јавности званично саопштили да ћемо извршити колективно самоубиство уколико се у нажем животу не догоде преко потребне промене, све би опет остало по старом. Стога, једино право питање које се ставља сада пред нас јесте - да ли се фаталистички подчинити ономе што се приказује надмоћним или се окренути тражењу путева до којих оваква моћ не може да допре? Један од таквих путева је, свакако, наша православна духовност чијом заслугом смо давно постали „народ озбиљног лика“ и ушли у заједницу цивилизованих и историјских народа. Зато и није случајно што су управо Православље и његова Црква скоро дежурна мета најбестијалнијих напада и оптужби. Знају добро „рибари наших душа“ да им ускоро истиче време, и зато им се веома жури да што пре сврше свој улов.
ВРАЋАЊЕ ИЗГУБЉЕНОМ КУЋИШТУ
Најкраћи и највернији опис ситуације у којој је данас српски народ гласи - раскол са самим собом! Заправо, Срби су својим знатним делом атеизирани, одрођени од своје традиције и културе, духовно опустошени, вредносно дезоријентисани и пометени, нарушеног идентитета и самосвести, збуњени и застрашени... Ако се овоме додају још и изгубљени минули рат, хиљаде погинулих, расељених, беспослених и гладних - добија се само приближна слика тешке српске историјске драме. Како је настала овако страхотна криза која доводи чак у питање сам опстанак овог народа у заједници цивилизованих народа? Могући разлози налазе се, с сједне стране, у свеобухватној светској и цивилизацијској „човекоцентричној“ кризи припреманој на неки начин читавом нововековном историјом. С друге стране, они леже у учинцима владавине југословенског социјализма, а пре свега одбацивању светосавске традиције и поништавању православне духовности. Наиме, вишедеценијском апсолутистичком владавином агресивне атеистичке, марксистичке, партијско-државне идеологије дубоко су уздрмани сами темељи српског националног бића, идентитета и самосвести. Систематским и системским потискивањем и поништавањем православних садржаја из целине друштвеног живота било је прекривено заборавом све православно у српској историји, култури, моралу, стваралаштву, етици, друштвености и духовности... То је неумитно водило разарању и ништењу најдубље природе, саме сржи, српског бића - његовог цивилизацијско-културног наслеђа, црквено-верске припадности, повесно грађених и верификованих вредности, традиционалног опредељења за конкретан тип организације политичког живота, програмског и делатног устројства државне организације.
Шта је то, уствари, значило на нивоу егзистенције српског народа? Пре свега, оваквим поништавањем његове православне нарави, те политичким и идеолошким инструментализовањем, морало је доћи до дубоке кризе самог идентитета. Започета је била, наиме, својеврсна духовна разградња менталитета, вере и културе Срба. На првом месту, агресивни атеизам нарушио је темељно начело живота српске друштвене заједнице - а то је саборност. Ово је резултирало упадљивим негативизмом који је испунио целину живота, манифестујући се и у данас тако очитој подељености, неслози, конфликтима, дезорганизацији и лакомислености. Таквим „пражњењем“ од своје фундаменталне православне компоненте српски народ се фактички преобраћао у пуку форму лишену своје животне садржине! Истовремено се реметио столећима изграђиван механизам српског бића - наместо развоја, долази до замирања православне духовности; духовна стремљења су ослабљена и успорена, властита православна култура заборављена, темељне вредности узбуркане, а немоћ пред аветима материјализма ујачана... У име прокламованих руководећих принципа интернационализма и космополитизма одбацивани су олако и некритички српска традиција и богати изданци српске повести, док се идентификација с „безличном масом“ лажног универзализма постизала одрицањем од свега властитог - историје, културе, традиције, вере, корена и изворишта. Постајући, тако, „грађани света“, Срби су, уистину, губили свој конкретан људски лик!
Зато је данас актуелно и чак од пресудног значаја старо питање - ко је то српски народ? У чему је његова суштина? По чему је препознатљив у заједници цивилизованих, историјских народа? С тим питањем морамо се суочити и потражити ваљани одговор, управо зато што знамо да историја сада није ништа мање сурова, него пре и да умиру не само појединци, већ и читави народи. Будућности ради, и опстанка нашег ради, неопходно је наше двоструко суочавање - са сопственим духовним наслеђем и изазовима западноевропског „модела“ постојања. Стога, актуелна криза води не само реформи друштва већ, можда и више, „реформи самог човека“. Јер, тек после духовног прочишћења могла би започети истинска обнова, индивидуална и друштвена, како би Србија коначно изашла из мрака у коме већ предуго живи. Може ли у томе бити ишта ближе човеку с овог тла од православне духовности и њене философије живота?
ПРАВОСЛАВНИ САДРЖАЈИ И ВРЕДНОСТИ
Не искушати данас православне могућности, исто је што и свесно се одрећи једног од наших моћних оружја! Међутим, фундаментална духовна обнова подразумева дубоки захват у само биће српског народа смером његовог реконструисања и преобраћања ка православним садржајима и вредностима. Те вредности, иначе конститутивног значаја за национално биће и идентитет Срба, историјски су провераване и потврђиване као функционалне у обезбеђивању друштвене интеграције и легитимитета. Претпоставља се, зато, да би оне могле и данас - снагом изворне моралности, а не било каквом присилом - окупити и повезати Србе у заједницу схваћену у Веберовом смислу речи. Дакле, заједницу која се „утемељује“ на осећању заједничке припадности својих чланова, а не пуким рационалним разлозима у чијој је основи конкретан интерес. Јасно, да би таква заједница могла уопште постојати, мора бити праведна и изнад свега уважавати идеју „моралног добра“. И баш због тога православни систем вредности и принципа - као еминентно моралних, етичких и регулативних правила мишљења и делања - не сме се мимоићи приликом пројектовања и конституисања тзв. посткризног друштва у нас.
„Враћање Православљу“ не подразумева залагање за конкретан облик политичког организовања друштва, а још мање теократију.То је у потпуној супротности с Православљем, које могућности човековог спасења не везује за интервенисање у „свет постварења“ применом одређеног „програма преображаја“, а у циљу „изградње“ праведног друштва на земљи! Коначни циљ православне духовне и моралне обнове гласи: „Вратити душу у чистоту!“ То у ствари претпоставља фундаментални преображај целовитог човековог бића прочишћењем и ослобођењем од старога човека и унутрашњим препорађањем новога човека. Овакав преображај одвија се благодатном обновом ума која обухвата целокупну човекову личност, тј. све његове умне, интелектуалне и логосне снаге. Заправо, у питању је човеково покајање које ваља схватити не само као обичан, етички чин, већ и стварни егзистенцијални почетак благодатног препорађања читаве човекове личности. Такво инсистирање на могућностима дубоког унутрашњег трансформисања човековог бића и његовог моралног, етичког и духовног прочишћења и просветљења - или, тзв. индивидуалној катарзи нераскидиво је повезано с веровањем да је само путем посредног преображаја свеукупне „друштвене климе“ у правцу постизања свеопште друштвене катарзе могуће доћи до заживљавања праведне друштвене заједнице. С обзиром да у оквиру овакве друштвене заједнице човеку неизоставно припада могућност да делује слободно према властитој одлуци, то значи да је прави циљ провођења православних норми друштвеног опхођења управо у остварењу свестрано развијене људске природе.
Како Православља, међутим, нема изван Цркве, то се управо од ње с правом и очекује да створи „обрасце“ религиозно-моралног живота, а свој став према питањима од виталног националног интереса поткрепи истинском моралном и духовном снагом.
МИСИЈА ЦРКВЕ ДАНАС
Може ли она одговорити на захтеве духа времена и ваљано обавити своју мисију данас? Може ли изнети на плећима терет који јој је намењен? За активније суделовање Српске православне цркве у јавном животу, чини се да је неопходна њена припрема изнутра, стварањем кадрова способних да уђу у саму матицу друштвених збивања, да се укључе у текући друштвени дијалог о темељним питањима времена покренутим кризом, прихватајући, притом, разговор са најразноврснијим „опцијама“. То подразумева и уношење неких нових садржаја у већ постојеће начине комуницирања Цркве и јавности, превазилажењем круто потенцираног „јаза“ између проповедништва и интелектуализма, црквене јерархије и православних интелектуалаца... Речју, успостављање пуног јединства Цркве као Тела Христовог, како би се могли пронаћи аутентични православни одговори на конкретне изазове времена у коме живимо.
А што се тиче Facebookа, Facebook је средство за ширење информација исто као што су то на пример књиге. Ако има штетних књига (које су често на истој полици са православним књигама), то не значи да треба да одбацимо тo средствo за мисионарење и проповедамо Православље само у храму, тојест „тамо где замирише тамјан“. Данас, кад смо са свих страна окружени неморалом и лажним учењима, овако нешто нам је насушно потребно.