ДРВО И МЛАДИЋ
Један младић имао је велику породицу. Сви су живели у једној кући.
У кући је владала слога и мир и међусобно поштовање. Све док једног дана, младић није почео да се жали на свој положај у кући.
Свима је причао како нема приватности, како увек мора да се бори за своје место и како никад нема мира.
Сви су му други сметали и на све је био љут.
Када је то чула стара бака, позвала је младића у своју собу.
Рекла му је: већина младих људи у почетку теже да живе сами, да им нико не би сметао, али пре него што се решиш на тај корак, морам да ти испричам једну причу.
Младић се насмеја и рече: бако па ја сам прерастао то, касно је за приче.
Бака се само насмеја па рече: за праву причу никад није касно и поче да говори:
У јеној густој шуми живело је једно младо дрво, које је никло на месту једног старог обореног дрвета и цели живот се пробијало кроз крошње.
Никада није имало довољно светла, кише и храњивих састојака које земља пружа.
Због густине дрвећа све је то одлазило на друга стабла.
Нека стабла су била насилна и ударала су га својим гранама,
крала му сунцеву светлост и чак се по некад ослањала на њега.
Младо дрво је почело временом бити јако тужно и депресивно.
Тад се стаде молити Богу да га ослободи других стабала да и оно осети слободу и изобиље које се му друга стабла ускраћују.
Видевши то Бог, смилова на његову тугу и сва остала стабла су нестала, остало је само.
Километрима у даљини није било ни једног дрвета.
Сунце, киша, сва земља, све је то сад било његово. Од среће рашилрило је своје гране и уживало у својој слободи.
Трајало је то неко време док није почео дувати јак ветар, који се полако претварао у олују.
Без дрвећа око њега да га заштити, силина ветра је без муке почела савијати младо стабло.
Тада је дрво пожелело да око њега стоји бар још неко стабло на које се може ослонити да га ветар не би поломио.
Сетило се и оних стабала која су се на њега наслањала и ударала га својим гранама и тек сад је видело зашто су она то радила.
Све муке и проблеми које су му стабла задавала у том тренутку су били неважни.
Много се покајало и поново се поче молити Богу да му врати ону стару шуму.
Тада му Бог рече: моје младо дрво, нико боље од мене не зна шта је теби потребно.
И муке и проблеми ту су да би те обликовали и натерали да порастеш.
Зар би се ти уопште трудио да растеш, да око тебе нису стајале сенке другог дрвећа?
Остало би мало дрвце кога би лако дивљач из шуме обрстили и мали ветар поломио.
Све што се налази ту око тебе, налази се због твог добра.
Зато никад немој да посумњаш у то.
Младић је дуго рамисљао и на крају се насмеја и пољуби своју баку.
Олује живота су јаке и силне и што више људи имамо око себе, лакше их можемо пребродити.
Није важно какви су људи, они су ту са разлогом.
Један младић имао је велику породицу. Сви су живели у једној кући.
У кући је владала слога и мир и међусобно поштовање. Све док једног дана, младић није почео да се жали на свој положај у кући.
Свима је причао како нема приватности, како увек мора да се бори за своје место и како никад нема мира.
Сви су му други сметали и на све је био љут.
Када је то чула стара бака, позвала је младића у своју собу.
Рекла му је: већина младих људи у почетку теже да живе сами, да им нико не би сметао, али пре него што се решиш на тај корак, морам да ти испричам једну причу.
Младић се насмеја и рече: бако па ја сам прерастао то, касно је за приче.
Бака се само насмеја па рече: за праву причу никад није касно и поче да говори:
У јеној густој шуми живело је једно младо дрво, које је никло на месту једног старог обореног дрвета и цели живот се пробијало кроз крошње.
Никада није имало довољно светла, кише и храњивих састојака које земља пружа.
Због густине дрвећа све је то одлазило на друга стабла.
Нека стабла су била насилна и ударала су га својим гранама,
крала му сунцеву светлост и чак се по некад ослањала на њега.
Младо дрво је почело временом бити јако тужно и депресивно.
Тад се стаде молити Богу да га ослободи других стабала да и оно осети слободу и изобиље које се му друга стабла ускраћују.
Видевши то Бог, смилова на његову тугу и сва остала стабла су нестала, остало је само.
Километрима у даљини није било ни једног дрвета.
Сунце, киша, сва земља, све је то сад било његово. Од среће рашилрило је своје гране и уживало у својој слободи.
Трајало је то неко време док није почео дувати јак ветар, који се полако претварао у олују.
Без дрвећа око њега да га заштити, силина ветра је без муке почела савијати младо стабло.
Тада је дрво пожелело да око њега стоји бар још неко стабло на које се може ослонити да га ветар не би поломио.
Сетило се и оних стабала која су се на њега наслањала и ударала га својим гранама и тек сад је видело зашто су она то радила.
Све муке и проблеми које су му стабла задавала у том тренутку су били неважни.
Много се покајало и поново се поче молити Богу да му врати ону стару шуму.
Тада му Бог рече: моје младо дрво, нико боље од мене не зна шта је теби потребно.
И муке и проблеми ту су да би те обликовали и натерали да порастеш.
Зар би се ти уопште трудио да растеш, да око тебе нису стајале сенке другог дрвећа?
Остало би мало дрвце кога би лако дивљач из шуме обрстили и мали ветар поломио.
Све што се налази ту око тебе, налази се због твог добра.
Зато никад немој да посумњаш у то.
Младић је дуго рамисљао и на крају се насмеја и пољуби своју баку.
Олује живота су јаке и силне и што више људи имамо око себе, лакше их можемо пребродити.
Није важно какви су људи, они су ту са разлогом.
RSS Feed